Један од највећих потрошачких проблема у Србији већ дуги низ година је квалитет обуће. Један од разлога, сигурно је и то што приликом увоза ове врсте робе не постоје дефинисани стандарди којима би се прописао одговарајући квалитет. Поред наведеног, основног узрока, требало би се позабавити и питањем нашег, „потрошачког и трговачког менталитета”, улогом државе као регулатора тржишта при трагању за одговором на питање „зашто сваки други или трећи пар обуће буде предмет рекламације а често су то и производи реномираних брендова”? Да ли за обућу, која је у Србији већ дуги низ година статусни симбол, издвајамо износе који превазилазе наше финансијске могућности, па самим тим имамо и превелика очекивања? Да ли би трговци упркос свему морали да реагују другачије и изграде и негују фер односе са потрошачима „који то заслужују”, нека су од питања на које ћу покушати да дам одговоре у тексту који следи.