Потрошачи у Србији страхују од меса сумњивог квалитета, купују приколице са скривеним недостатком и учествују у намештеним наградним играма.
Пошто је кренуо да региструје прошлогодишњи модел приколице произвођача „Застава Импро” један Новосађанин је био изненађен када су му рекли да нема услова за то. Недостајао му је, наиме, атест и уверење о хомологизацији које је по Закону о безбедности саобраћаја из 2013. године за приколице био у обавези да прибави произвођач. Купац је тек тада схватио да је преварен и да му је продата роба са скривеним недостатком, а да штета буде већа, морао је из свог џепа да плати атест од готово 15.000 динара, како би уопште могао да региструје и користи приколицу.
Ово је један од неколико десетина купаца ове приколице који су заштиту затражили од Националне организације потрошача Србије која је иначе пред надлежним Министарством трговине затражила заштиту колективних интереса потрошача у овом случају.
– Произвођач је чак изјавио да је дошло до превида и да је то разлог што атести нису прибављени на време, али то није довољно и не штити потрошаче од штете која им је нанета. Продато је укупно 700 приколица без атеста и правни тим НОПС-а и појединачно заступа купце – тражи надокнаду за оне који су платили атест из свог џепа, док неки не прихватају ову опцију и хоће замену за атестирану приколицу или, на име раскида уговора, захтевају од произвођача да им врати новац – каже Горан Паповић, председник Националне организације потрошача Србије.
Србија нема велике корпорације попут немачког „Фолксвагена”, али то не значи да њени грађани на сличан начин нису били или јесу жртве различитих великих и малих превара. Само у Удружењу за заштиту од превара у последњих седам година регистровано је више од 1.200 различитих обмана у готово свим сегментима привреде.
– Закони су увек на страни корпорација. И када се открију, најчешће случајно, овакве афере остану некажњене. Јер, све се врти око новца. Не треба занемарити ни то да велике фирме запошљавају много људи и плаћају велике порезе држави, што се може тумачити као њихов уцењивачки потенцијал. И тако се велики потреси око „превара века” брзо заташкају и забораве – каже Саша Прибићевић, председник Удружења за заштиту од превара.
Званичне статистике нема, али се претпоставља да је је сваки други човек макар једном био или ће бити на мети превараната. Верује се и да сваки бизнис у свету има свог преварантског двојника. У Србији и даље се највише вара на храни. Иако није било званичне истраге, сваки купац у Србији је страховао месецима пошто је у јавност процурила информација да наводно велики произвођачи меса увозе више пута одмрзавано говеђе месо из Аргентине, а онда га прерађују или суше и продају као свеже из Србије. Ова прича је остала локална потрошачка стрепња због које су многи били склони да пребројавају говеда и другу стоку по Србији не би ли дошли до закључка поклапају ли се бројке с количинама произведеног и увезеног меса.
Али нису ни све приче из Србије остале само „наше”. Неке, попут „шећерне афере” коју је отворио тадашњи потпредседник савезне владе Мирољуб Лабус, Србију је коштала, према неким проценама, више од 100 милиона евра и укидања извозних квота, односно могућности да по повољнијим ценама извози шећер у Европску унију. Све то изазвала је сумњива пословна активност српских произвођача шећера на челу с „МК групом” Миодрага Костића који су, наводно, од 2000. до 2003. године увозни шећер декларисали као домаћи и потом га извозили по вишим ценама на тржиште Европске уније.
Осим државних органа и Савета за борбу против корупције овај случај истраживала је и Европска канцеларија за сузбијање превара ОЛАФ која је потврдила да је шверц шећера из Србије доказан, али да је на локалним властима да пронађу и казне кривце. Миодраг Костић је све наводе негирао, тврдећи да је пословао по закону, али истини за вољу држава која је баш у то време остала без премијера који је убијен и којој је приоритет била стабилност земље, можда је пропустила прилику да ствар истера до краја. Из Савета за борбу против корупције на чијем челу је тада била Верица Бараћ стизале су повремено тврдње да је ова афера намерно заташкана, односно да није било политичке воље да се она истражи до краја, иако је Савет „без грешке истражио све што је тада рађено”.
Србију су последњих година често потресале афере с наградним играма. Једна од њих је и „Фрикомова” на коју су опет указале потрошачке организације, односно сами учесници који су приметили нелогичности у овој наградној игри. На иницијативу НОПС-а реаговала је и инспекција, али резултати никада нису објављени. Пошто је организатор упорно ћутао, јавност је остала ускраћена за информацију да ли је радник који је намештао игру, откривајући места на која одлазе сладоледи који доносе награду, био слободан стрелац у фирми и да ли је могуће да је тако велика компанија, ако већ није била умешана у наводну обману, пропустила прилику да се огради од преступника.
А како изгледа бити жртва компаније у случају када животну уштеђевину утрошите на квадрате у које се никада нећете уселити, видело се на примеру више од хиљаду грађана који су преварени у пирамидалној шеми изградње стамбеног комплекса иза кога је стајао пословни систем „Станком”. И то уопште није усамљен пример већ постаје опасна појава.
Извор: Политика
