Грађане муче високе цене поправки уређаја. „Сређивање” телевизора кошта као нови модел.
Слушалице су коштале 79 евра. После три године коришћења кабл се прекинуо, али је он тако осмишљен да је квар био неминован. Звао сам овлашћени сервис, али кажу да поправка није могућа. Производ од скоро 80 евра је предвиђен за једнократну употребу.
Ситуација звучи познато већини потрошача. Иако је реч о исповести извесног Кирстена из Немачке, хиљаде су се купаца у Србији суочиле са сазнањем да им се поправка кућних апарата не исплати. Испоставило се да су једнократне не само слушалице, већ и пегле, телефони, диктафони, фенови, компјутери, па чак и веш-машине. Са гарантним роком истекне им и трајање! Стручњаци су одавно осмислили и термин – планирано распадање.
– Ми смо одустали од поправке веш-машине – прича Анђелка Родић, из Београда. – Користили смо је непуне четири године када је почела да пишти. Дошао је мајстор и рекао да су отишли лагери на бубњу. На том моделу машине, међутим, они су могли да се замене једино ако се замени и читав бубањ. Поправка би коштала око 150 евра. Ми смо одлучили да купимо нову машину. Платили смо је око 300 евра, али могли смо да изаберемо јефтинији модел који би био мало скупљи од поправке.
Произвођачи, јасно је већ деценијама, уграђују јефтиније делове. Техничка роба је реално све доступнија, али да би се продавала и даље – траје ограничено. Наставак производње је загарантован јер – тражња не престаје.
– То је одлика и последица потрошачког друштва. Ништа се не производи да траје бесконачно – објашњава професор Економског факултета Љубодраг Савић. – Тако је свуда, па и у аутомобилској индустрији. Ни „мерцедес” или неке друге врхунске марке не праве кола да се возе пола века. Свесно се иде на погоршање квалитета, али не науштрб безбедности. Значи, кочнице, волан и најважније ствари су квалитетене. Отказују мање битни делови. Исто се дешава и са кућном техником. Ко ће куповати нове производе ако постојећи трају по 15 година. Друга ствар је цена поправки. Техника је све мање квалитетна и све јефтинија и не исплати се поправљати. Пре свега зато што је цена индустријског рада нижа од цене услуга. У индустрији је доста тога аутоматизовано, а људски рад има своју цену. Свака поправка захтева време – да се прегледа апарат, дијагностикује проблем и поправи. Велики произвођачи живе од ширења производње, а број становника се, ипак, не повећава толико.
Сервиси, ипак, раде и даље. Посла има и док траје гаранција за уређаје. Скупље моделе, кажу мајстори, потрошачи не одбацују лако.
– Апсолутно имамо посла око поправке апарата и ван гаранције – кажу у једном престоничком сервису.
– Радимо са брендовима чији производи нису јефтини, спадају у ред најбољих. У скоро 95 одсто случајева се исплати поправка. Поправка пегле у најгорем случају, ако је отишла плоча, што је главни део, кошта од 2.000 до 3.500 динара. Али, то су модели који нови коштају до 12.000 динара. Поправка се не исплати можда за јефтиније апарате. Делова има, верујте и за мултипрактике од 25 и 30 година. До седам година старости поуздано постоје делови.
Прескупи даљински
Дилему вреди ли улагати у стари уређај некада наметне квар на, рекло би се, безначајном делу. Тако, на пример, даљински управљач за клима-уређај који је премашио деценију рада кошта ни мање ни више него – 40 евра. Универзалних за тај модел нема. Нова клима, с друге стране, може се купити и за мање од 200 евра.
Извор: Вечерње новости
