Лош изглед и квалитет поврћа на тржишту бацају сумњу на поступак гајења, али и употребу пестицида. Произвођачи тврде да су домаћи плодови квалитетнији од увозних који су препуни хормона.
Пословица „Споља гладац, а унутра јадац” најбоље описује квалитет парадајза који последњих година можемо купити на пијацама. Сочни и слатки плодови овог поврћа постоје још само у сећању потрошача. Производи који својим изгледом маме из гајбица, када се пресеку откривају белу унутрашњост и дубоко корење, па се некад и више од пола плода мора бацити. Посебна прича су бљутав укус и воденост, што баца сумњу на поступак гајења – употребу престицида и осталих хемикалија.
Селекционар парадајза у Институту за ратарство у Смедеревској Паланци, др Јасмина Здравковић, каже да укус парадајза не зависи од тога чиме је третиран, већ искључиво од сорте. Чак 90 одсто карактеристика је питање врсте семена, а тек 10 одсто је лоше гајење.
– Да би добили производ који може дуже да стоји и да се транспортује, жртвовали смо укус – објашњава Здравковићева. – Када су 2000. године у Србију ушли страни хибриди, наши произвођачи су претерали и тако смо изгубили домаћи парадајз. Ми покушавамо да, и када направимо хибрид, он буде приближно исте ароме као онај каквог се сећамо. На сваком препарату пише колика је каренца, али нико не може да нам гарантује да је произвођачи поштују. Заблуда је да је плод безукусан због прскања, јер се за то користе средства која су толико развијена да немају мирис и не дају ружан укус. Произвођачи прскају парадајз да би га било више, а не да би постигли одређени квалитет плода.
Наша саговорница напомиње да се ова биљка, у просеку, прска између седам и десет пута за четири месеца, колико је потребно да од семена уберемо плод.
– Нарочито се то ради у пластеницима, јер је производња скупа и људи желе да избегну ризик, па га третирају за сваки случај – каже Здравковићева. – Заблуда је да је деформисани парадајз здравији од оног који је леп на око. Ништа нам не гарантује да не једемо отров.
Др Анђелко Мишковић, директор "ГРО расадника" из Ирига, тврди да је парадајз који једемо квалитетан, јер сви озбиљни произвођачи поштују каренцу, која за неке препарате износи један, а за неке и до 45 дана.
– Када се поштује период од прскања до брања и продаје парадајза, нема ни говора да овај производ на пијаце стигне нездрав – сматра Мишковић.
– Онај који увозимо из Албаније и Македоније не одговара по квалитету нашем производу, а нарушава цену на тржишту. Они га гаје под вештачким светлом, док код нас нема такве производње. Парадајз треба оставити три дана на собној температури и ако брзо пропадне, значи да је брзо и сазрео, уз помоћ хормона и да је нездрав.
Мишковић напомиње да се парадајз прска на сваких 10 до 14 дана, а с обзиром на то да му је потребно око 130 дана да би сазрео, испада да се прска најмање 10 пута. Број препарата којим се третира је много већи, јер се праве миксеви, како би се у исто време заштитио од ваши, црне пегавости или бактериозе. Само пре садње се употребе три отрова против корова и земљишних штеточина, а до бербе још двадесетак.
НИЈЕ ЗА КУВАЊЕ
Парадајз који можемо купити на пијацама и у трговинама има низак однос киселина и шећера и није, као раније, добар за прераду – каже Здравковићева.
– Прскањем се плод зауставља у једној фази зрења и зато добијамо поврће које је превише водено и није квалитетно за кување.
Извор: Вечерње новости
