Српски трговци су на врху по висини зарада. Њихове марже су „пословна тајна”, али велике разлике у ценама истих производа показују да од произвођача до рафа цена „отежа” просечно 23 одсто, најмање шест пута више него у европским трговинским кућама.
На цени брашна поједини трговински ланци зарађују и до 55 одсто, разлика у набавној и продајној цени шећера износи до 35 одсто, а јестивог уља до 33 одсто. Код млека је тај распон често око 20 одсто.
Трговци у Црној Гори имају марже од 20 до 30 одсто. У Словенији су просечно 23 одсто, али у Републици Српској само осам одсто. Истовремено, велики светски трговински ланци задовољни су знатно мањим делом „колача”. Француски Карфур који годишње има обрт већи од 120 милијарди долара, зарађује просечно 0,5 одсто на разлици у цени. Кроз рачуне америчке компаније Волмарт годишње прође око 400 милијарде долара, а маржа им је 3,6 одсто. Енглески Теско током године „обрне” више од 90 милијарди долара, иако им зарада просечно износи 4,1 одсто.
Док је њиховим колегама свуда на планети довољна маржа од десетак одсто, у нашој земљи профит трговаца на појединим артиклима износи чак 150 одсто. Њихове апетите протеклих година зауздава једино беспарица већине потрошача у Србији.
Зашто су патике познатог светског произвођача често и до 40 одсто јефтиније у Бечу него у Београду? Слично питање може да се постави и за брендиране чизме, панталоне, јакне…
Велики трговински ланци у Европи израчунали су да им је исплативо да на гардероби и обући зараде десетак одсто, али код нас маржа на фирмираним фармеркама већа је и од сто одсто. Код патика иде и до 150 одсто.
Потрошачи истичу да је велика слобода трговаца у формирању својих цена последица недостатка конкуренције, али и да на цене утичу и скупа и неефикасна држава, корупција, монополи, скупа домаћа производња…
Извор: Каматица
