Све чешће се поштује само минимум прописан правилницима, а тренутно расположиви системи заштите тржишта с тиме не могу (или не желе) да се носе.
Последња афера с токсичним млеком која је уздрмала читав регион поново је покренула неколико питања у вези с квалитетом и исправношћу хране у Србији.
Прво, да ли се довољно и на који начин контролишу намирнице и може ли наш систем безбедности да испрати надолазећи тренд генералног пада квалитета хране у свету.
Друго, овај скандал је показао порозност граница у читавом региону, али и какви су ефекти јавног разоткривања произвођача који не поштују прописе – у Босни и Херцеговини одакле је прича кренула убрзо је продаја млека свих произвођача из Хрватске пала 30 одсто.
И треће, наши надлежни су поновили стару праксу, па су умирујући јавност готово исте вечери када је објављена вест о токсичном млеку у БиХ и Хрватској рекли да код нас таквог млека нема. И то пре свих анализа.
Исти принцип је поновљен и када су резултати стигли. Готово десет одсто узорака млека (28 од 300) оцењено је као сумњиво, али није нам саопштено о којим производима и произвођачима је реч. Истини за вољу, Министарство пољопривреде је поново обећало да ће то објавити уколико даље анализе покажу присуство афлатоксина М1 у неком од њих. До тада је, барем званично, у Србији све у реду.
Не може се, међутим, побећи од утиска да је цела прича о афлатоксинима предимензионирана и медијски додатно „напумпана” без залажења у суштину овог проблема. Не само због тога што има стручњака који тврде да је потребно попити десетине, па и стотине литара таквог млека како би се угрозило здравље, већ и зато што нико није поменуо какво је онда месо крава које су дале такво млеко и где оно завршава. Као и шта је с домаћим кукурузом, такође зараженим афлатоксинима, који је откривен пре неколико месеци у афери која је брзо заборављена. Да ли је заиста отишао у био горивоилу храну за животиње, чије месо купујемо?
Када смо питали у Институту за хигијену и технологију меса – да ли је било узорака меса заражених афлатоксинима – речено нам је да су резултати анализа власништво Министарства пољопривреде и да без њихове дозволе немају права да их дају. Али, нема места паници и забринутости, рекли су нам. То, међутим, отвара још једно питање – поштовање начела транспарентности и уопште слабог оглашавање струке по питању безбедности и квалитета хране у Србији.
Искуство „Политикиног” „Потрошача” показује да се озбиљни саговорници за теме о безбедности хране тешко проналазе. Универзитетски професори који би били најпозванији да о томе говоре ретко се оглашавају. Чак и када су неки од њих покушали и изнели став супротан званичном, какав је случај био прошле године са ешерихијом коли у воћу и поврћу, брзо су одустали јер им је скренута пажња да не узнемирују јавност.
Међутим, иако се после свега не би рекло, много већа претња у 21. веку је квалитет, а не исправност хране. Плагирање прехрамбених производа је у последње две године на светском нивоу увећано је чак 60 одсто, упозорила је недавно непрофитна асоцијација америчких потрошача У. С. Фармакопил конвеншн. Шта то тачно значи? Не само да су копирани велики брендови, већ да се константно ради на снижавању квалитета хране кроз замењивање квалитетних и скупљих састојака јефтиним и мање квалитетним.
Са овим проблемом суочавају се и потрошачи у Србији. Тестирајте производе. Имате ли утисак да су се брендови који постоје годинама променили? Неки чак и до непрепознатљивости. Све чешће се поштује само минимум прописан правилницима о квалитету, а питања попут оних колико има меса у месним прерађевинама, воћа у воћним соковима, рибе у рибљим штапићима, све чешће ће се постављати.
Истовремено, Европа је доживела можда највећи потрошачки пораз у последњих неколико година, откривши коњско месо у хиљадама тона лажних говеђих хамбургера и смрзнутих лазања. Завладала је криза квалитета хране светских размера с којом тренутно расположиви системи заштита тржишта не могу (или не желе) да се носе. Најбољи коментар изнео је у хрватским медијима Стипан Билић, дугогодишњи аналитичар прехрамбене индустрије.
– Верује се декларацији произвођача од којег се млеко увози, па оно на граници не мора да се контролише. Зато што је тај систем европски, нико се не усуђује да га критикује, а лош је – рекао је Билић за „Јутарњи лист”.
Наиме, систем европских сертификата разликује се од система који је Хрватска некад имала (а исто се односи и на Србију) и према којем се свака већа пошиљка млека, како домаћег, тако и увозног, подвргавала лабораторијским испитивањима. Нови систем на неки начин верује произвођачу јер он сам одговара за квалитет и здравствену исправност производа и сам контролише свој производ.
Извор: ПОЛИТИКА
