Са усвајањем подзаконских аката, без којих често није могуће наставити инвестицију или довести новог улагача, у Србији се у просеку касни 260 дана. Без тих нижих прописа који детаљније уређују услове пословања, поједини закони не могу да се примене у пуној мери и по неколико година. Разлоге за то многи виде у лењости или недостатку кадрова у министарствима, али и у лобирању у Влади за интересе различитих компанија или сектора.
Aмеричка компанија "Continental Wind Partners" (CWP) у Ковину је уложила 3,5 милиона евра као припрему за изградњу ветропарка, али укупну инвестицију од 470 милиона евра не може да настави све док Министарство за инфраструктуру и енергетику не донесе два неопходна подзаконска акта. Рок, додуше, још није истекао и предвиђен је за крај ове године, али Ана Брнабић која ради на Закону о енергетици и пројекту USAID-а, због досадашње праксе страхује да би пролонгирања могло да буде.
- Закон о енергетици је у суштини добар, али се без подзаконских аката не може применити. Неопходни прописи се односе на услове финансирања и без њих ниједна банка не би кредитирала ЦWП. Компанија би морала да стопира озбиљну инвестицију, а већ је уложила велики новац - каже Брнабићева за „Блиц“.
Марк Крендал, председник те компаније, каже за „Блиц“ да је пред њима најскупљи део процеса, добијање дозвола, али их неће тражити све док се не усвоје подзаконска акта.
- Ако би усвајање било одложено за пола године, почетак изградње бисмо померили са септембра 2012. на јун 2013. Управни одбор би поново размотрио пројекат јер бисмо веома тешко пружили објашњење због чега средства ЦWП не бисмо преусмерили у Румунију која води бољу политику према инвеститорима - каже Крендал за „Блиц“.
У Националној алијанси за локални економски развој наводе и пример Закона о трговини који је ступио на снагу 5. августа прошле године, а где је од 11 подзаконских прописа, Министарство трговине ове године усвојило само два.
- У Србији зато још увек нема очекиване конкуренције у сектору трговине и не долазе такозвани хард дисконти, који имају ниже марже и представљају прву озбиљну конкуренцију постојећим трговинским ланцима - каже Јелена Бојовић, програмски директор НАЛЕД-а.
Немачки „Лидл“ је регистровао фирму у Србији у јануару ове године, али од тада није било речи о даљој инвестицији. На питање да ли њихов улазак у Србију кочи регулатива која недостаје, Штефан Крукл из „Лидла“ казао је за „Блиц“ да та компанија тренутно преиспитује шансе у неколико земаља.
Иста ситуација је и са Законом о правној заштити индустријског дизајна који је на снази је од 23. децембра 2009. године и где је од осам подзаконских прописа донет само један. Зато је прошле године било 59 пријава за заштиту индустријског дизајна, што је најмање у последњих десет година.
У Адвокатској канцеларији „Бојовић Дашић Којовић“ подсећају да пет година, све до 2010, и поред закона, није било Агенције за додељивање лиценце за послове поштанских услуга.
- Закон је постојао, али не и њиме предвиђен Савет Агенције која би омогућила да ове послове, поред поштара, обављају и приватне компаније. Нико нови није могао да уђе у бизнис - каже Тијана Којовић, партнер у овој адвокатској канцеларији.
Владимир Гоати, директор „Транспарентности Србија“, каже да се са подзаконским актима често касни јер их њихови творци често не узимају за приоритете, али да неретко разлог може да буде и игра интереса.
- Многа подзаконска акта често не иду наруку различитим институцијама, могу да праве озбиљну конкуренцију појединим фирмама и секторима. Зато имамо лобирања код законодаваца, борбу да се одустане од спорних чланова или да се они промене - каже Гоати за „Блиц“.
Извор: Блиц, 24.09.2011.
