Поново се актуелизује питање заменских путовања и враћања новца потрошачима који због епидемиолошких мера нису могли у периоду 2020. или 2021. године да реализују путовање. Сходно Уредби донетој пролећа 2020. године, путници који нису искористили заменско путовање, предвиђено је било да новац могу добити до 15. јануара 2022. године. У новембру 2021. године доноси се нова Уредба са циљем да се претходна обавеза поврата новца пролонгира, односно да се нужно не реализује јануара месеца 2022. године, већ се као крајњи рок наводи јануар 2023. године. Доношењем овакве Уредбе на предлог ресорног Министарства трговине туризма и телекомуникација, у оквиру којег делује и Сектор за заштиту потрошача, намеће се питање, шта је конкретно учињено како би се допринело заштити права и интереса потрошача у овом случају?
Након дужег протока времена, сагледавањем следа догађаја, можемо констатовати да су Уредбом дерогирана права која прописује Закон о заштити пиотрошача и по основу којег потрошач и у оваквом случају има право на поврат новца. Даље, узимајући у обзир све околности, потрошачи су и од стране нас као удружења, били саветовани да због дужине и неизвесности судског поступка, се у исти не упуштају већ да сачекају предвиђен крајњи рок за поврат новца, односно јануар 2022. године. Дакле, Уредба је била гарант да ће новац у предвиђеном року бити враћен. Уредба је била средство и да се потрошачи одврате од судског поступка. Уредба је била средство и да се туристичке агенције неселективно кредитирају. Дакле, Уредба је била механизам, који уместо да понуди решење, исто пролонгира, а сада видимо да је упитно и да ли ће крајњи рок 2023. године бити испоштован.
Поставља се питање, да ли се могло изнаћи боље решење? Мишљења смо да је морало, из разлога што пролонгирање обавезе које Закон прописује за потрошаче није решење. Упитно је колико ће се још Уредби донети, односно да ли ће и нови рок бити продужен и тако у недоглед на штету потрошача?! Такође, мишљења смо да се туристичким агенцијама морало помоћи, али не преко леђа потрошача, за које се подразумева да сваки нови намет морају поднети. Субвенционисање или повољно кредитирање агенција које заиста нису могле да поврате средства од ино партнера било би решење, али и конкретна мера којом би надлежни решили а не пролонгирали проблем. Међутим, нико се на озбиљан начин није позабавио контролом рада и токова новца агенција што је за последицу имало гашење великог броја истих док су наставиле да послују оне којима помоћ можда није била ни потребна.
След догађаја намеће закључак да је правна сигурност, доношењем оваквих правних аката, нарушена. Потрошачи не само да губе поверење у туристичке агенције, већ и у цео сектор туризма и надлежне органе који би требало да воде политику у циљу заштите свих, а не само једне стране и то у овом случају, економски јаче. Тренутно, потрошачима једино што преостаје је нада да ће свој новац моћи да искористе за неки други аранжман, а уколико им је новац неопходан за неке друге ствари, истом ће моћи да се надају у јануару 2023.
