Није случајно што је међу српским потрошачима хит техника и електроника купљена у Мађарској, нити то што се доносе пуне торбе гардеробе из Турске или се масовно сипа гориво у Босни.
Није тешко погодити да је разлог разлика у цени па једни гледају да прођу јефтиније, а други да зараде препродајом. Ово и званично потврђује индекс нивоа цена за 2020. који је Евростат објавио и према коме су неке категорије производа скупље у Србији не само од окружења, него и од неких западноевропских земаља. Рецимо потрошачку електронику где се налазе телевизори, рачунари, аудио системи, већ годинама плаћамо најскупље у Европи.
Кућни апарати су тек 2,5 одсто испод просека ЕУ, а гардеробу и обућу плаћамо свега шест до осам одсто јефтиније од просека ЕУ. Истовремено доходак становништва мерен БДП-ом по становнику је за две трећине мањи од просека ЕУ. С друге стране, услуге као што су ресторани и хотели, транспорт, комуникације су знатно јефтинији него у ЕУ, а и храна је у просеку 20 одсто јефтинија.
Разлози за несклад у неким ценама могу бити разнолики, од макроекономских до мањка конкуренције. Зоран Николић, потпредседник Националне организације потрошача Србије указује на честе случајеве да су у иностранству неки производи јефтинији него код нас.
“Не видим економску рачуницу за то, посебно јер се не може упоредити куповна моћ. Све указује на монополе на нашем тржишту. И страни трговински ланци који су дошли ускладили су се са постојећим ценама. Рецимо неки производи су у продавницама истог ланца били знатно јефтинији у Хрватској него код нас. Изгледа као да су српски потрошачи осуђени на недостатак избора и конкуренције”, оцењује Николић и додаје да сумња да ће тржиште решити тај проблем.
Према његовим речима, за наше купце било би добро када би дошли хард дисконти који немају лепо уређене продавнице, али зато нуде робу јефтиније од класичних трговинских формата.
Слично размишља и Божо Драшковић, професор на Факултету Футура који истиче да произвођачи прилагођавају цену куповној моћи тржишта.
“На тржиштима са слабијом куповном моћи, ако могу, нуде слабији квалитет, а ако то не може, онда дају и ниже цене само да би покрили цело тржиште. Међутим, ту су и трговци који могу да манипулишу са маржама. Прво у набавци велики трговци имају много боље услове плаћања, дуже рокове, ниже цене, него мали малопродавци. Осим тога, они имају и акције које произвођачи не дају малима. Уколико имамо ситуацију да су неки производи скупљи код нас него у развијеним земљама, онда је могуће да трговци имају монополску или олигополску позицију и држе такве цене”, објашњава он. Такође, када се ради о белој техници или електроници Драшковић указује да трговци двоструко остварују огромне марже. Прво на вишим ценама, а друго на гаранцијама.
“Сви по закону имају обавезу да обезбеде гаранцију, али ако вам се производ поквари у гарантном року веома је тешко остварити то право. Прво вам се на телефон јавља аутомат који по правилу говори да нисте правилно користили или тако нешто, па затим не можете да добијете извештај сервисера итд”, напомиње Драшковић.
Са макроекономског становишта, постоји правилност да су цене производа којима се међународно тргује сличне у свим земљама без обзира на куповну моћ. Ово Милојко Арсић, професор на Економском факултету, илуструје ценом злата која је свуда слична.
“Ако су овде јефтинији ти производи, то је обично због слабијег квалитета. С друге стране, могу бити скупљи због специфичности тржишта. Рецимо због слабе конкуренције, због слабог промета, па ако рецимо телевизор дуго стоји на полици онда га продају скупље. Може бити због цене транспорта, мада уколико су разлике у ценама и у суседним земљама, онда то нема утицаја”, каже Арсић.
С друге стране, објашњава он, код цена неразмењивих добара, а пре свега услуга, разлике су знатно веће.
“Рецимо фризери, адвокати, мајстори, стоматолози сви су знатно јефтинији код нас него у Немачкој. Све где рад игра доминантну улогу је јефтиније овде него у развијеним земљама. У економској теорији постоји Балаша-Самјуелсонов ефекат где постоји конвергенција цена и то пре свега у разменљивим секторима, најчешће индустрији и ту онда расту и плате. Такође може доћи и до раста цена у неразменљивом сектору. Могу бити два фактора раста цена и то пре свега фиксни курс, јер се онда домаће цене брже приближавају ценама у Немачкој и то је рецимо Хрватска имала, и раст плата који постоји у Србији, али и Мађарској и Румунији. Ако се плате брже приближавају немачким него продуктивности, то онда може довести до криза, као што је случај у Јужној Европи, рецимо Грчкој”, закључује Арсић.
А тек квалитет…
“Има индикација да су у ЕУ производи квалитетнији него код нас. Имали смо скоро случај жалбе, где је жена купила детету патике у Немачкој јефтиније него исте такве у Србији, при томе су се оне купљене у Србији после шест месеци поцепале, а оне из Немачке су још читаве. Или рецимо питање гаранција за електронику. Гарант квалитета производа била би гаранција на пет или седам година”, сматра Зоран Николић.
Извор: Данас
