Један од највећих потрошачких проблема у Србији већ дуги низ година је квалитет обуће. Разлог за то је што приликом увоза производа не постоје утврђени стандарди којима би се прописао одговарајући квалитет. Управо је то један од главних разлога зашто сваки други пар обуће буде предмет рекламације, а често су то и производи реномираних брендова, за које се некада издваја износ који превазилази новчане могућности потрошача. У тренутку куповине, потрошачи се воде политиком „што је производ скупљи, вероватно је и квалитетнији“, док је реалност потпуно другачија и неретко се потврди да цена итекако не оправдава квалитет.
Када се потрошач нађе у конкретној ситуацији где му је рекламација одбијена због “механичког оштећења, неадекватног коришћења, одржавања, или слично”, тада се улази у зачарани круг доказивања да се несаобразност на производу која се појавила приликом редовног, уобичајеног коришћења није настала нашом кривицом већ да се просто ради о лошем квалитету обуће. Поступак доказивања није једноставан из разлога што у случају одбијене рекламације, терет доказивања прелази на потрошача који се тада суочава са нечим што је на већини развијених тржишта, где постоји здрава конкуренција, готово незамисливо.
Потрошачи контактирају удружења потрошача која прегоравају са трговцима у покушају да реше спор, достављају документацију, шаљу обућу на експертизу, а у неким случајевима предмет стигне и до Апелационог суда. По описаној процедури смо сигурно јединствени на европском тржишту. Обичном човеку све ово делује толико компликовано да ће пре одустати од борбе за своја права, али има и оних потрошача који у потрази за правдом посредстом наше и неких других организација стижу и до суда. Ситуација је тренутно таква да се водећим, углавном “домаћим”, трговачким ланцима за продају спортске одеће и обуће више исплати да плаћају судске трошкове, него да квалитет своје робе изједначе оном који је на европском развијеном тржишту. На овај начин брзо и лако се долазе до великих профита, а што је главни императив сваког бизниса у Србији. Наша организација се годинама залаже за строжију контролу, дефинисање и усвајање стандарда квалитета који би били обавезујући за трговце. Овакве мере усваја, имплементира и њихову примену контролише држава преко ресорних министарстава и инспекција. Како се годинама ништа на том пољу не предузима остаје нада да ће се проблем решити доласком конкуренције, односно већим присуством водећих европских трговачких ланаца спортске одеће и обуће који ће нашем тржишту понудити оно за чим вапи – квалитет, фер однос према купцима и потпуно другачију пословну културу и етику. Ништа ни мање ни нише од оног што већ нуде својим купцима у другим земљама у којима послују. Примера таквог пословања има, а остаје нам да се надамо да ће их у будућности бити још више. Можда то “натера” и неке домаће трговце на промену приступа и пословне културе.
