Трагом штуре препоруке Министарства трговине, туризма и телекомуникација грађанима да, приликом уговарања новог или заменског путовања „обрате пажњу“ да ли агенција преко које исто уговарају поседује лиценцу и прописану гаранцију путовања, сазнајемо:
Због процене да је ризик превелик, друштва за осигурање одбијају да са туристичким агенцијама закључе нове полисе осигурања. Посебан проблем представља дуг агенција по старим полисама који није измирен, па је илузорно очекивати да ће уопште бити издате нове полисе. Наведене полисе су неопходан услов да би агенција добила лиценцу и могла да ради, али су и гаранција путнику да ће у случају престанка рада агенције, потенцијално, моћи да поврате свој новац од уплаћеног, а нереализованог путовања, било да се ради о потпуно новом уговору или заменском путовању на основу Уредбе у вези са Цовид-19. Користимо термин „потенцијално“ због тога што у полисама осигурања пандемија и ванредно стање нису наведени као осигурани случајеви, па је питање да ли ће грађани уопште моћу на се наплате из полисе, све и да постоји и да је важећа. О томе ће последњу реч морати да да судска пракса. На страну што осигуране суме у највећем броју случајева неће бити довољне да се исплати целокупан износ па би путници у случају да се нађу у ситуацији на новац потражују од осигурања у најбољем случају могли да се надају тек неком проценту од целокупно уплаћене суме. Због свега наведеног, односно чињенице да је велика већина путовања отказана, да се нова не планирају због неизвесности око пандемије, све агенције су практично пред гашењем и њихова судбина је потпуно неизвесна у овом тренутку.
Свесни смо чињенице да су проблеми изазвани пандемијом највише погодили сектор туризма и да су толико комплексни да су једноставна решења практично немогућа. Ситуација је тренутно таква да у зачараном кругу између путника, агенција, министарства и осигуравајућих кућа материјалну штету трпе сви осим министарства као главног креатора политике заштите потрошача, али и регулатора прописа из области туризма, па се од истог очекује да пронађе адекватно решење, које ће у тренутним околностима бити најправичније могуће. Потрошачи су својим пристајањем на заменска путовања у највећем броју случајева показали завидан ниво одговорности и солидарности за новонасталу ситуацију. Због свега наведеног, са пуним правом од ресорног министарства се захтева и очекује више од информације „да обрате пажњу“. Све ово се могло очекивати и на неки начин предвидети, па су потрошачи морали бити на време обавештени и информисани како би били у прилици да донесу најбоље одлуке у сопственом интересу. По нашем мишљењу, изостанком потпуних и правовремених информација потрошачи су доведени у ситуацију да верују (врло могуће) празним обећањима у вези са судбином свог новца и туристичких путовања.
