Показало се да су профитабилнији произвођачи склонији да на тржишта пласирају исти производ различитог квалитета.
Најновија студија Европске комисије о пласману наизглед истих производа различитог квалитета за тржише истока и запада ЕУ открива неке нове детаље који потврђују непоштену праксу произвођача.
Како је рекла Биљана Борзан, чланица Одбора за унутрашње тржиште и заштиту потрошача, с овом студијом „падају у воду два аргумента која је индустрија користила да би оправдала пласман производа лошијег квалитета у неке државе чланице”.
„Први је то да је двоструки квалитет узрокован различитим навикама потрошача у различитим земљама ЕУ. Други аргумент који је такође оборен јесте тврдња компанија да је у неким државама стандард нижи, па су производи јефтинији и зато је њихов квалитет нижи. Ова студија показала је да је утицај цене на квалитет миноран – објаснила је Борзанова. Она је рекла да јој је жао што ову студију нису имали раније када је „вођена рововска битка за изједначавање квалитета производа у ЕУ”.
Подсећамо, истраживање које је спроведено у Хрватској на њену иницијативу у сарадњи с Хрватском агенцијом за храну показало је да је трећина производа на хрватском тржишту лошија од оних на немачком. Како се наводи у саопштењу, посебно забрињавајући примери били су „Хип” дечја храна, која је у Хрватској била мање здрава, или „Вуду” виршли, које у тој земљи уопште нису имале меса, за разлику од немачког производа. Та студија била је велики и значајан аргумент у преговорима о забрани такве праксе у ЕУ.
„Показало се и да компаније које су веће и имају већи профит чешће на тржишта стављају производе двоструког квалитета. Како бисмо се борили с таквим играчима морамо да оснажимо тржишне инспекције и радимо на свести потрошача” рекла је Борзанова.
Од 2013. године, када је у Европском парламенту први пут поменуто да на заједничком тржишту постоји оваква пракса, урађено је више истраживања на тему производа двоструког квалитета. Развијена је чак и јединствена методологија за упоредна испитивања у државама чланицама, и то директно на линијама производње. У једном од последњих истраживања потврђено је да је 22 одсто упоређиваних прехрамбених производа имало различит састав, а готово идентично паковање.
Занимљиво је да су потрошачи углавном били наклоњени производима који се продају у њиховим државама, а тек пошто би им било предочено да су другачијег састава од оригиналног, променили би одлуку о куповини. Немци, на пример, желе да купе немачку верзију производа, потрошачи у Шпанији више воле домаћу варијанту познатог газираног напитка, па се чини да бренд није важан. Међутим, када им се саопшти да ти производи имају другачије састојке од оригиналних (иако је исти произвођач), брзо промене мишљење. Изненађујући резултати добијени су у Мађарској. Испитаници у овој европској земљи нису реаговали на разлике у ценама. Тражили су оригинал. Како се ово издвојило од резултата спроведених у осталим земљама, закључак је да су неопходне додатне анкете међу потрошачима. Дакле, и даље није јасно да ли су европски потрошачи вољни да плате више за неки производ или можда мање само зато што је он јефтинија замена за оригинални. Крајњи резултат јесте да највеће подозрење међу купцима изазива обавештење типа „произведено за то и то тржиште”.
Како је „Политика” већ писала пре тачно годину дана Одбор за унутрашње тржиште и заштиту потрошача Европског парламента усвојио је закон који забрањује продају наизглед истих производа различитог квалитета у Европској унији, који је ступио на снагу у априлу 2019. Измењена је Директива о непоштеним пословним праксама која експлицитно забрањује различит квалитет производа и дискриминацију потрошача.
Онима који крше прописе запрећена је казна од четири одсто годишњег промета, али до сада није саопштено да је иједна компанија платила пенале. Ово је свакако заслуга Вишеградске групе, чији су премијери још крајем 2017. године са самита у Братислави упозорили произвођаче да не деле европске потрошаче на оне вишег и нижег реда и да не продају исте производе различитог квалитета. Словачки премијер Роберт Фицо тада је рекао да тај проблем, и то не само када је реч о намирницама, него и другој роби широке потрошње датира још од деведесетих година.
Извор: Политика
