Национална организација потрошача Србије (НОПС) и Центар потрошача Србије (ЦЕПС) са својим чланицама – 28 организација потрошача из целе Србије, најоштрије осуђују и позивају надлежне органе да хитно реагују поводом скандалозног покушаја Инфостана да грађанима Београда путем рачуна „наметне“ некомуналну услугу осигурања без њихове воље и сагласности. Овакву праксу Закон о заштити потрошача третира као непоштено, односно обмањујуће пословање. Овом намером грубо је прекршено више законских одредби, односно чланова који се односе на дужност обавештавања пре закључења уговора (члан 13) и радње пропуштања којим се обмањују потрошачи (члан 20), којима су грађанима-потрошачима ускраћена битна обавештења која омогућавају разумно одлучивање у погледу куповине ове услуге. Грађани не знају шта добијају оваквом услугом, нити знају када губе право на услугу коју су платили. Осим тога, осигурање је добровољан, а не обавезан чин, самим тим не може бити обавезујући и као такав исказан на рачуну.
Све чешћа пракса последњих година, по којој поједина јавна и јавно-комунлана предузећа на рачунима за комуналне услуге исказују одређени износ за неко осигурање из понуде, на пример, осигурање стана или породично осигурање, представља чист пример злоупотребе системске наплате, којом се крши чак 5 (пет) закона: Закон о јавним предузећима, Закон о осигурању, Закон о облигационим односима, Закон о заштити потрошача и Закон о заштити података о личности и то сваки од поменутих закона по неколико основа (тачака). Због сличне праксе 2012. године Удружење за заштиту потрошача Војводине (УЗПВ) поднело је тужбу против новосадског предузећа „ЈКП Информатика“, а која је поменуту ставку након подношења тужбе и реакције покраинског Омбудсмана, ставку уклонила из понуде.
Законом о јавним предузећима прописано је да је јавно предузеће, предузеће које обавља делатност од опшег интереса, а чији је оснивач република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе. Делатности од опшег интереса, у смислу наведеног закона јесу делатности које су као такве одређене законом и одлуком јединице локалне самоуправе, а која може као комуналне, одредити и поједине делатности од локалног интереса. Осигурање имовине и лица није делатност од општег а ни локалног интереса јер га ниједан важећи пропис републике Србије и јединице локалне самоуправе не препознаје као као такво.
Наиме, Законом о осигурању прописано је да је осигурање имовине и лица доборовољно и само изузетно је обвезно у случајевима прописаним законом (обавезно осигурање у саобраћају).
Закон о облигационим односима дефинише Уговор у смислу правног односа који настаје путем размене сагласних изјава воља лица којих се тиче. Поступак усаглашавања њихових воља назива се закључивање или склапање уговора а лица која га склапају означавају се као уговорне стране, које својим потписима прихватају предмет уговора са дефинисаним правима и обавезама сваке уговорне стране. У случајевим када недостаје неки од битних услова или елемената који су градивни део уговора ти уговори су непостојећи, јер без ових елемената они не могу настати. За разлику од ништавих уговора, код ове врсте уговора не може се говорити о престанку важности јер ови уговори заправо нису ни настали. С обзиром да се потрошачу намеће терет (теретни уговор) уговор може настати само уколико обе стране пристану на његове одредбе.
Слањем рачуна за комуналне услуге са ставком осигурање грубо се крши једна од основних одредби Закона о заштити података о личности. Без пристанка и сагласности лица, јединствена база личних података корисника ЈКП Инфостана под потпуно нејасним околностима ставља се на располагање привредним друштвима за осигурање и то без изричите сагласности лица на које се подаци односе, а због чега је реаговао и Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности – Родољуб Шабић.
Треба још додати да се овим наметањем крше и одредбе Закона о заштити конкуренције, јер се потрошачима намећу услуге искључиво једне осигуравајуће куће.
