Дугогодишњи адвокат Националне организације потрошача Србије (НОПС) и Удружења за заштиту потрошача Војводине (УЗПВ) одговара на питање члана Немање Д. из Зрењанина: Да ли банке могу испунити своју обавезу враћања неосновано стеченог новца због незаконитог увећања камата кроз форму тзв. превремене отплате кредита? Значајан број корисника кредита индексираних у швајцарском франку ми је поставио ово питање у последње време а судска пракса, за сада, нема јасан став. Међу њима преовлађују они који су поднели тужбе против банака због једностране промене каматне стопе, најчешће применом неодређених и неодредивих елемената уговора, тј. незаконито. Што се њихове ситуације тиче, доношење Одлуке НБС о мерама за очување стабилности финансијског система у вези са кредитима индексираним у страној валути (“Сл. гласник РС” 21/2015) из фебруара текуће године је заправо омогућило излазну тактику за банке које су увелико почеле да губе судске спорове. Па тако банке, уместо да врате незаконито стечени новац, имају могућност да исти „врате“ истављањем нових планова отплате, тј. према њиховом ставу, новац враћају кроз обећање да ће њихово потраживање у будућности бити умањено, а што ни једном дужнику није омогућено „од кад је света и века“.
У том смислу се намеће следеће питање – које су правне импликације на уговорне односе између банка и корисника кредита, те који став треба судови да заузму у погледу спорова који су покренути пре доношења „фамозне“ Одлуке НБС?
Указујемо најпре да је околност да је банка применила Одлуку заправо њено признање да је камату мењала једнострано на основу неодређених и неодредивих елемената. Наиме, Одлука о мерама за очување стабилности финансијског система у вези са кредитима индексираним у страној валути управо се примењује на овакав (спорни) правни однос. Први део Одлуке се односи на сваки појединачни уговор о кредиту у отплати који је банка закључила са корисником пре почетка примене Закона о заштити корисника финансијских услуга („Службени гласник РС”, број 36/2011), без обзира на страну валуту у којој је тај кредит индексиран. Тим делом Одлуке прописана је обавезна, једнообразна и детаљно уређена примена препоруке Народне банке Србије БАН 002/13 од 31. маја 2013. године, која се односила на примену неодредивих елемената променљиве каматне стопе пре почетка примене Закона о заштити корисника финансијских услуга. Након сагледавања ефеката примене препоруке БАН 002/13 у банкама, Народна банка Србије је одлучила да банкама пропише обавезујући начин поступања са средствима које су више наплатиле по основу једностраних повећања променљивих неодредивих елемената каматне стопе. Банке су дужне да тај вишак урачунају у превремену отплату кредита и да о томе сваком појединачном кориснику доставе обавештење са измењеним планом отплате кредита у року од 30 дана од дана ступања на снагу те одлуке.
На даље, посебно треба обратити пажњу на процесно-правни аспект примене Одлуке. У парници се, ради компензовања потраживања, мора јасно истаћи овакав материјалноправни приговор опредељујући вредност износа за који се тражи компензација. Ни тужилац (корисник кредита), ни суд не морају да утврђују овај износ, а суд нема обавезу ни да у парници одлучи о свим материјалноправним приговорима ако је целисходније да се исто расправља у посебном поступку.
Будући да се План отплате, кроз чију форму банка заправо врши тзв. превремену отплату кредита, односи како на доспела али најчешће у знатно већој мери на недоспела потраживања банке према кориснику кредита, износ који је банка Планом отплате урачунала у превремену отплату кредита се не може у целини компензовати већ се могу компензовати само (њена) доспела потраживања сходно чл 336 ЗОО „Дужник може пребити потраживање које има према повериоцу са оним што овај потражује од њега, ако оба потраживања гласе на новац или друге заменљиве ствари истог рода и исте каквоће и ако су оба доспела.“
Дакле, међусобна потраживања се могу компензовати само за доспела потраживања и то у тачно опредељеном износу новчаног потраживања почев од дана када је банка почела примену Плана отплате. Банка не може компензовати недоспела потраживања до краја плана отплате кредита (нпр. за 20 година од данас) за износ новца који је већ (у утуженом периоду) незаконито наплатила!
У прилогу претходног става треба указати да компензација није начин плаћања, већ начин испуњења обавезе, а План отплате је само пројекција будућих обавеза корисника кредита и исти се може више пута мењати у току периода отплате кредита све зависно од начина на који је уговором уређено питање камате или како то дефинише закон „план отплате, односно исплате је табеларни преглед свих хронолошки приказаних новчаних токова, намењен информисању корисника, а ради ажурнијег праћења његових обавеза по уговору о кредиту, односно лизингу, односно његових потраживања по уговору о депозиту“ у чл 3 ст 1 тачка 22 ЗЗКФУ. Банка дакле не може Планом отплате „платити кориснику кредита“ оно што је стекла без основа у спорном периоду. Наравно, како се не би догодило да на страни корисника кредита спорни износ буде два пута наплаћен, суд ће пошто кориснику кредита досуди тражене износе и пошто пресуда постане правноснажна, банка ће имати право да ревидира план отплате према новом стању дуга по кредиту.
Такође и „превремена отплата кредита“, синтагма каква не постоји ни у једном закону (има је у актима НБС а), представља умањење обавезе дужника, али у овом случају обавеза дужника је уређена уговором којим он исту има испунити најчешће у великом броју месечних ануитета (џ година сваког месеца по један), па умањење обавезе дужника по основу „превремене отплате кредита“ има значаја само за доспела потраживања за која је рата (стварно) умањена. Код већине кредита индексираних у ЦХФ „превремене отплате кредита“ за наведени износ не стоји јер износ није „отплаћен“ по истављеном плану отплате, он ће тек бити „отплаћен“ кад доспе и последњи ануитет у вези са којим ће бити умањена рата кредита.
Ако је банка хтела да овај проблем реши „превременом отплатом кредита“ она је требала иставити нови план отплате којим би ослободила дужника (корисника кредита) обавезе плаћања неколико првих рата (до намирења спорног износа). Сликовито речено – тужилац као корисник кредита би добио „нешто налик грејс периоду“ за одређени број месечних ануитета, па пошто би био намирен кроз ово пребијање потраживања, наставио би са отплатом кредита у висини истог анутета као и раније. Ниједна банка се није одлучила за ово, једино поштено решење.
На крају, Одлука НБС је свакако мање правне снаге од императивних одредби ЗОО и не може (а што се свакако то и не наводи у Одлуци) искључити право корисника кредита да тражи свој новац који је банка стекла без основа, па и намера НБС да „спасе банке“ које су „ухваћене са прстима у меду“ у том смислу нема значаја за судски спор изузев како смо навели – у делу доспелих потраживања према кориснику кредита и по јасно изјављеном приговору. Неспорно, „скромну“ корист од Одлуке ће имати они корисници кредита који нису и не намеравају да туже банке због незаконито наплаћених камата . .
