Прича бившег радника месаре „Матијевић“ Михајла Чепија узнемирила је свакога ко је гледао видео-симак са осушеним, усмрделим виршлама, месином, саламама. Прича да једемо не само отпатке већ и неисправно месо могла би многе да кошта слободе, али у некој уређеној земљи. Овако, Чепи се после брзопотезне интервенције савесних инспектора и увређених произвођача посрамљено извинио. Срби су природно сумњичав народ вођен оном да „где има дима има и ватре“. Ако је блаћење, штета је већ учињена. Ако није… Да ли је „обмана потрошача“ то да једемо суви квалитет или то да једемо храну која не спада у наш ланац исхране? Да ли је ово све завера конкуренције и параноичних или завера ћутања прерађивача или, тачније, увозника свиња, телади, ћурки и пилића?
Одувек смо знали да месари хоће да нам подвале: да угурају кости уз месо, осим ако се много свиђате продавцу па вам ували мању коску, да га натопе водом да буде теже и свежије, да замрзнуто продају као свеже, да вам уз добро млевено убаце и неко мало старије месо. Али то су сви радили, па чак и на пијаци, а мало ко је сумњао у безбедност онога на рафовима. Онај ко би изгубио поверење јавности, морао је прилично да се потруди да би га повратио, па чак и ако би био лажно оптужен.
Знали смо и да свачег има у виршлама, паштетама, месним наресцима, али сви смо некако веровали да нико неће да нас отрује. Да баш не једемо покварено. А онда смо сазнали да, можда, једемо храну коју не бисмо дали ни кућним љубимцима. За кафилерију. Сазнање да смо можда спуштени у ланцу исхране на ниво животиња, заправо на ниво оних који се хране мрцинама, јесте пораз цивилизоване Србије.
Све приче о храни "Мекдоналдса" падају у воду кад се зађе на рафове српских месних прерађевина. Прича бившег радника месаре "Матијевић" Михајла Чепија узнемирила је свакога ко је гледао видео-снимак са осушеним, усмрделим виршлама, месином, саламама, снимак којег више нема на нету, иначе. Прича да једемо не само отпатке већ и неисправно месо могла би многе да кошта слободе, али у некој замишљеној уређеној земљи. Овако, Чепи се после брзопотезне интервенције савесних инспектора и увређених произвођача посрамљено извинио. Није лако обманути нацију. Само, питање које брине не само теоретичаре завере: ко је ту онај који обмањује? Срби су природно сумњичав народ вођен оном да "где има дима има и ватре". Ако је блаћење, штета је већ учињена. Ако није… Да ли је "обмана потрошача" то да једемо суви квалитет или то да једемо храну која не спада у наш ланац исхране? Да ли је ово све завера конкуренције и параноичних или завера ћутања прерађивача или, тачније, увозника свиња, телади, ћурки и пилића?
Упоредо са афером "Матијевић", на Копаонику су ветеринарски инспектори из промета повукли 190 килограма неисправног меса и 7,5 килограма сира, што би требало да је доказ да они надлежни раде свој посао. И натписи у новинама "обмани потрошача дошао је крај" требало је да докажу да су радници и конкуренција ти који подваљују.
“Лично сам изненађен брзином и ефикасношћу ветеринарске инспекције. Ако им је то пракса и убудуће, ја то поздрављам, али ако је то само тренутна пракса, то баш и није за похвалу. Верујем и хоћу да верујем да међу тих хиљаду кланица које постоје у Србији, малих, средњих и великих, мора да се направи ред и да се зна ко је и шта”, рекао је Горан Паповић, председник Националне организације потрошача Србије на Н1. За Недељник, Паповић је проширио причу објашњењем да је највећи проблем свих ових афера прикривање и заташкавање.
“Први проблем је што се прикрива. Имамо једну кафилерију у Србији која ради и могуће је врло лако сазнати ко и колико доставља отпада. Ако имате преко 1.000 произвођача, а свега њих десетак то ради, поставља се питање где завршава остатало?”
Логично је сумњати кад се прикривају подаци, кажу наши саговорници. Шта се заправо дешава у српским прерађивачким индустријама? Запослени у неколико великих ланаца баш и нису имали вољу да причају, чак ни из оффа.
“Није то баш тако као што се прича, мало је пренадувано”, рекао нам је један од извора. Али та реченица говори да је “мало пренадувано”, ипак има истине у свим тим причама. Колика је та истина? Да ли је то српски “Досије X”?
Може ли се веровати инспекцијама? Може ли се веровати онима који контролишу?
“Желим да верујем да може”, каже професор са Пољопривредног факултета у београду Миладин Шеварлић. “Додуше, и они су људи који раде за мизерне плате. И када се врши контрола хране, врши се на узорку. Ако се увезе 1.500 шлепера, а прегледа се петнаест, рецимо, зар није могуће то наместити, кад ће који ући и који ће се контролисати? Али ми смо ти који бирају. Ко вас може да натера да купујете сумњиво? Важно је читати декларацију, информисати се и, логично, избегавати оне произвођаче у које немате поверења.”
Већ се прочуло да једемо црни хлеб који то није, да павлаке обогаћују биљним мастима и појачивачима укуса који нису нимало наивни, да афлатоксин плива млеком у недозвољеним количинама. Знали смо и за месо, на неки начин. Неко ће рећи да нема доказа. Да излазак једног радника који после демантује самог себе не значи ништа. Србија, иначе, увози и до 50.000 тона меса Ц категорије, оног којег све друге земље покушавају да се отарасе по багателној цени. Пет највећих произвођача пре две године увезло је јефтиних месних прерађевина у вредности о 13,5 милиона евра. Како је писала Политика, то месо углавном је стизало из Аустрије, Шпаније, Данске, Мађарске и Босне и Херцеговине, по цени 60 динара по килограму. Парадоксално је да је земља која се хвали чистом храном, без ГМО, испод стандарда ЕУ. Да увози месо којег чак и земље Латинске Америке желе да се отарасе.
“Питање је ко све увози и шта увози. Једемо главе, уши и свашта. Много тога увезеног је ГМО. Кад покушате да сазнате ко увози, Министарство вас пребаци на царину, а царина опет на Министарство. Ако се трујемо свим и свачим… Треба да се зна одакле је месо, у којој је фабрици прављено, ко је дистрибутер. Погледајте само: где има тих фирми на којима се прави домаће месо? Додајте томе поменути увоз, и увоз појачивача укуса хране којег има као да смо четири пута већа земља. Размислите само и где имате месару да продаје свеже месо, а да после три дана смањи цену за 30 одсто. После два дана треба да буду најниже цене, а код нас тога нема. Ко контролише готова јела која се продају? Нећете добити одговор јер нема надлежности”, каже Паповић.
Још један од кључних проблема је што је Србија једина земља у региону, а и шире, која нема Агенцију за безбедност хране, чак ни једно једино тело које би се на стручан начин бавило оним што једемо. Немамо ни савет за безбедност хране, предвиђен Законом из 2009. године, а да нема никаквог обавештења због чега није формиран.
Један од коментара на порталу да таква храна служи за кућне љубимце показује колико је поверења изгубљено. “Зар храна за људску исхрану, тј. виршле и остале прерађевине не служе нитрате и нитрите, који су штетни у исхрани кућних љубимаца. Сами себи скачу у уста овом изјавом. “Та прича да све буткице, коленице, покварена ребра и остало завршава у храни за псе и мачке за Паповића такође има недостатак. “Зна се ко има регистровану храну за љубимце, али питање је колико тога се производи и ко то контролише? Нису ни керови за тровање, а камоли ми.”
Остају сумње. Ако не верујемо у људски фактор, можемо ли да верујемо да ће се нешто променити правилницима? Један такав је Правилник о квалитету уситњеног меса, полупроизвода од меса и прозивода од меса који важи од новогодишње ноћи. Нови критеријуми подразумевају да ће ниво калцијума у машински сепарисаном месу (МСМ) бити на нивоу калцијума који иначе постоји у месу. Његова већа концентрација подразумеваће да је одвајање меса са костију било неправилно и да га у месу има више од самог меса. То значи да прерађивачка месна индустрија више неће моћи да увози најлошију категорију таквог меса, које се користило у производњи виршли, кобасица, салама и пљескавица. Хоће ли ово променити ситуацију на тржишту?”
“Желим да верујем да ситуација може да се промени доласком праве конкуренције”, каже Паповић. “Јер велики играчи на тржишту, који већ долазе, могу да играју једино на квалитет и само квалитетом могу да придобију потрошаче.”
Професор Шеварлић нема дилему да је у случају последње афере радник попустио под притиском да повуче изјаву. Он, ипак, каже да је наша храна квалитетна у односу на ону која се продаје на западу, али уз једну напомену.
“Увек је добро оно што сами произведете, оно што ваши рођаци, пријатељи праве за вас и себе. наравно да квалитетно месо не може да се продаје за тако мале паре, али под сиромаштвом, препустили смо себе политичарима да нас спознају. Желим да живим у уверењу да ће се ситуација променити.”
Познато је одавно да дневни мени у ресторану служи да се угоститељи отарасе остатака хране од претходног дана. Али Паповић каже да је ту лако изабрати. “Где је промет већи, ту је безбедност хране већа, и код ресторана је то другачије јер ако се неко отрује, изгубиће образ и муштерију. Мада, зна се да остаци меса следећи дан буду самлевени у пљескавице.”
Ако је кампања “Једимо домаће”, а у шункама нема домаћег меса, већ неког аргентинског или данског, рецимо, ако је месо увезено ГМО, ко је одговоран и како да обрнемо ситуацију у корист потрошача? Афера “Матијевић” не би смела да се заврши у медијима. Неко би требао да одговора или за ширење панике у јавности и индустријску шпијунажу, или због – тровања нације.
"Не знам да ли ви то можете да објавите, али ја могу да вам кажем да и медији сносе велику одговорност. Погледајте ко се оглашава и у којим новинама и лако је повезати. Медији су под притиском оглашивача који плаћа огласни простор. Ја те плаћам да ћутиш", каже Паповић. “Кад се изгуби поверење, тешко га је повратити. Редовне контроле и независна испитивања могли би да поправе ситуацију и, наравно, искључиво – квалитет. Независне контроле треба да ради невладин сектор, и ми у Удружењу имамо људе и начин да то спроведемо, али стално се прича да за нас нема новца. Зар немамо новца да контролишемо оно што уносимо у себе и што утиче на наше здравље?”
Последња вест је да су Хрвати раскринкали партнере из ЕУ који праве разлику у квалитету хране коју шаљу на сопствене и на рафове на истоку. Рибљи штапићи, туна, месна јела и намази и конзерве у врху су далеко квалитетније рецимо у Немачкој него у Хрватској. Неко ће ликовати, чак ће рећи да ни производи са ознаком ХР нису исти за Загреб и Београд. Али ако чланице ЕУ могу да контролишу једна другу, зар Србија не би могла да заштити себе од сопствених прерађивача? Боље смо, изгледа, прошли са препакивањем шећера, јер тада се бар знало да неће бити ничега поквареног. Ако у Кини једу псе, како назвати оно што се једе у Србији.
Извор: Недељник
