Последњи случај вирусног обољења квргаве коже говеда које је захватило пчињски и јабланички округ, по ко зна који пут, је указао на пропусте у раду Управе за ветерину. Вирусно обољење које је дошло из Африке, преко Турске, Бугарске и Македоније, захватило је на десетине говеда и може се очекивати даља експанзија и ширење. Поједине земље већ су забраниле увоз живе стоке из ових округа, а због чега трпе и произвођачи и газдинства код којих болест није регистрована.
Управа за ветерину такође је забранила промет меса и млека на територији округа где су регистровани случајеви обољења, а што је негативно утицало на пословање произвођача код чијих грла вирус није регистрован и коју су предузели мере да до тога и не дође. Након интервенције оперативног штаба Владе Србије, преиначена је првобитна одлука Управе за ветерину на начин да су регистровани произвођачи код којих није присутно обољење изузети из одлуке о забрани промета.
Оваква ситуација је логична последица катастрофалног стања у овој области где Управа за ветерину и не крије да не поседује евиденцију регистрованих произвођача меса и месних прерађевина. Да није тако, мере које укључују забрану промета би погађале само поједине произвођаче код којих су негативне појаве регистроване, а не целе округе, регионе и на крају земљу, због чега негативне последице трпе сви у ланцу од произвођача до потрошача.
Подсећамо јавност да је Удружење за заштиту потрошача Војводине, чланица Националне организације потрошача Србије, још у марту, између осталих, упутило захтев Управи за ветерину, а на основу Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, за доставу информација о свим регистрованим произвођачима меса и месних прерађевина и регистрованим кафилеријама на територији Р. Србије. Одговор који смо добили, преносимо у целости:
У вези вашег захтева којим тражите велики број информација, обавештавамо вас да у складу са чланом 13. Закона о слободном приступу информација од јавног значаја, нисмо у обавези да доставимо тражене информације јер се ради о превеликом броју, а прикупљање огромног броја тражених информација онемогућило би редовне инспекцијске послове ветеринара дуже време, а и захтев је неразумна с обзиром на тражени број информација и то за целу територију Републике.
Ако Управа за ветерину крије, или што је још горе, уопште не зна број регистрованих произвођача, поставља се логично питање – кога и на који начин контролишу? А о броју илегалних кланица и произвођача сведоче афере и случајеви тровања храном којих је из године у годину све више.
Када на државном нивоу не постоји Савет за безбедност хране или друго стручно тело које би се на свеобухватан начин бавило анализом, проценом и управљањем ризиком, логично је очекивати наставак угрожавања безбедности и здравља потрошача, уништавања произвођача и десетковања сточног фонда.
