Данас смо суочени са чињеницама да судски процеси у Србији трају неоправдано дуго, да су судови затрпани предметима, да је правосуђе деградирано, а суднице су постале поприште различитих скандала. Ништа боље стање није ни у адвокатури која је данас све, само не независна и самостална служба, како је то дефинисамо Законом о адвокатури. Закон о бесплатној правној помоћи још увек није усвојен. Стање није битно побољшано ни након доношења Закона о суђењу у разумном року, где странке, вероватно због недовољне информисаности, ретко користе правно средство које им је на располагању по новом закону, а то је захтев да суд утврди повреду права на суђење у разумном року. Иако у нашем правном систему судска пракса није извор права, чини се нелогичним да се на основу истог чињеничног стања доносе потпуно различите пресуде које се затим укидају у поступку по жалби, па се предмети често враћају првостепеном суду на ново суђење (често истом судији). Уједначавање судске праксе такође споро напредује, па се, због свега наведеног, процеси развлаче у недоглед, а што коначно за резултат има правну несигурност и огромно незадовољство грађана који све то финансирају. Највећи губитници овакве слике правосуђа су грађани, али и поједине судије и адвокати који квалитетно и часно обављају свој посао и не подлежу различитим утицајима.
Ово су само неки од разлога који су нас навели на размишљање о томе да судови и судије данас „не деле правду“ већ заправо пружају неку врсту услуга од општег друштвеног интереса, чије се основно обележје, најпростије речено, своди на тумачење и примену закона ради очувања и заштите правног и друштвеног поретка, односно задовољења друштвених потреба сваког грађанина. Слична ситуација је и са адвокатуром као самосталном професијом која пружа правне услуге, а чији квалитет не подлеже готово никаквој контроли. Све наведене услуге грађани плаћају, директно када је у питању адвокатура или индиректно тако што се од њихових пореза и доприноса пуни буџет из ког се исплаћују плате у правосуђу.
Због свега наведеног, мишљења смо да наведени субјекти морају бити одговорни за квалитет пружене услуге. Иако су странкама које нису задовољне судским одлукама на располагању различита правна средства, односно редовни и ванредни правни лекови, сматрамо да би се увођењем снимања судских поступака битно утицало на квалитет пружених услуга и регулисала лична одговорност појединаца за квалитет пружене услуге. Услов је да се ова пракса добро регулише посебим законом и усклади са другим законима који уређују заштиту приватности странака.
