Србија је у Европи представљена као „бастион” одбране од ГМО-а – није чланица СТО и има закон који строго забрањује и производњу и увоз трансгених усева и производа.
Др Татјана Бранков, доцент на Економском факултету у Суботици, која је докторирала на тему ГМО међутим тврди да постоје бар два начина на које генетски модификовани организми улазе у ланац исхране у Србији, као и у другим земљама које имају сличну националну политику.
– На првом месту улазиo je путем контаминација, као и кријумчарењем ГМ семена. Пре свега, са територије Косова и Метохије где су стизале велике количине помоћи у храни из Америке, али и илегалним уношењем из Румуније – објашњава Татјана Бранков.Зашто баш Румунија?
Румунија од 2016. године не производи ГМО, али је производњом генетски модификоване соје почела да се бави још 1999. године, пре него што је усвојена било која регулатива ЕУ. У року од пет година рангирана је на 11. место највећих светских произвођача ГМ усева. У то време било је познато да Румунија и Бугарска неће ући у унију до 2007. године и нису биле заштићене европским прописима.
На који начин данас проналази пут до купаца?
ГМО данас улази у Србију кроз прерађену храну –маргарин, кондиторске производе, резанце, супе, житарице, кобасице, пића, грицкалице, чоколаде, мајонез – намирнице страног порекла. Оне могу садржати примесе ГМО у концентрацији мањој од прописаног нивоа обележавања у земљи порекла.
Површно гледано, верује се да потрошачи у земљама које не производе ГМО конзумирају храну без ГМО. Међутим, мање пажње посвећује се чињеници да ГМО може ући у ланац исхране кроз увоз трансгене сточне хране и прерађених намирница, или пак контаминацијом (случајном или намерном).
У Европи је предострожност све већа, расте забринутост... многе државе забрањују гајење
За разлику од САД, где око 75 одсто прерађене хране на полицама супермаркета садржи ГМО, у ЕУ заиста постоји већа предострожност. Гајење ГМО је веома ограничено због забринутости за животну средину, пољопривредно земљиште и биолошку разноврсност. Само четири земље у ЕУ (од укупно 28) – Шпанија, Португалија, Словачка и Чешка – гаје ГМ кукуруз и то на 136.363 хектара. Док је 19 земаља потпуно „избацило” ГМО усеве са целе или са дела своје територије.
Али проблем је у сточној храни
ЕУ је зависна од увоза сточне хране, процењује се да је удео трансгене соје у укупном увозу соје 90 одсто, а удео трансгеног кукуруза у укупном увозу кукуруза око 25 одсто. На тај начин ЕУ је прихватила неизбежност контаминације ГМО, до неког нивоа.
Како одолева Русија?
Русија има један од најрестриктивнијих закона на свету, али и њeни грађани, такође, користе месо или млеко стоке која је храњена овом храном. Русија, као чланица СТО, не може у потпуности да забрани промет ГМО, али још важније – Русија је принуђена да увози ГМО сточну храну због брзорастућег сточног фонда. Сада је, свакако, на путу да оствари високу прехрамбену самодовољност коју, иако нуклеарна сила, никада у историји није имала.
Да ли је и Србија принуђена?
Не, ми нисмо у тој позицији. Припадамо малобројним државама у свету које су у стању да обезбеде сточну храну, без ГМО, из сопствене производње. Спор опоравак сточарског сектора након колапса деведесетих година прошлог века дешава се паралелно са увећањем производње не-ГМО соје. То је наша срећа у несрећи. Србија је одувек, у већој или мањој мери, била самодовољна у производњи хране. Рецимо, седамдесетих година прошлог века степен самодовољности у производњи хране износио је 122,4 одсто, у Војводини чак 237 одсто. Поређења ради, у Словенији свега 66,3 одсто.
Иако је закон стриктан грађани сумњају да тржиште није заштићено од продора ГМО?
Када бисте питали, рецимо, да ли је сушена и усољена шунка из Црне Горе, ГМО храна, одговор би вероватно био – не, јер се тамо не производи ГМО. Међутим, према подацима ФАО, Црна Гора је, рецимо, пре пет година увезла 19.499 тона свињског меса из Холандије, Немачке, Шпаније, Белгије и Аустрије, земаља које у производњи користе трансгенy сточну храну. Те исте године њихова домаћа производња износила је свега 2.511 тона. То изазива озбиљну забринутост да је заштићени бренд – његушка пршута, можда, у великој мери, произведен од увозног меса.
Често наводите и Алжир као пример како у пракси ГМО проналази пут у државе које га забрањују
Та држава, као ни Србија, није члан СТО. Уредбом из 2000. године забранила је увоз, производњу и промет ГМО. Упркос томе, недавна студија показала је присуство ГМО у већем броју прехрамбених артикала, увезених из Латинске Америке, Азије и САД.
Контроверзе око обележавања
Сви производи који садрже трагове одобрених ГМО у проценту већем од 0,9 морају бити означени. То налажу прописи о обележавању хране у ЕУ. На етикети таквих производа потребно је да постоји обавештење „садржи ГМО”. У Америци не обележавају такву храну.
И у Србији која тежи чланству у ЕУ ће важити исто правило обележавања. Наравно, ако дозволимо промет што се између редова и најављује
Сматрам да такву одлуку треба одложити до последњег тренутка. Зашто? Зато што се на примеру постојећих контаминација показало да наш систем контроле није довољно ефикасан, дакле не поштујемо закон који је тренутно на снази. Како онда можемо да очекујемо да ћемо поштовати нови закон и адекватно спроводити обележавање? Треба прво обезбедити услове за ефикасан рад надлежних институција и изборити се са корупцијом у прехрамбеном сектору, а тек касније размишљати о дозвољавању промета.
Кажете да је претерана дискусија о здравственим ефектима ГМО посебан облик манипулације. Због чега?
Иако се дискутује о томе, ГМО несметано продире у ланац исхране, и скреће се пажња са суштине проблема – одбране државних граница и домаће семенарске индустрије. Иако је обележавање важно питање, много је битнија контрола на државним границама. Кина, рецимо, детектује присуство свега 0,1 одсто примеса недозвољеног ГМО, док у Индију може све да уђе. Дакле, најважније је заштитити границе и контролисати храну. Заштита домаће семенарске производње, самим тим и прехрамбеног суверенитета, треба да буде света дужност српске политичке елите.
Извор: Политика
