Легални ауто-сервиси прелазе у сиву зону. На тржишту више од половине сервиса ради на црно и држава на то не реагује, па се они који послују легално придружују нелојалној конкуренцији.
После 30 година колико је потпуно легално водио посао у ауто-сервису, један власник који је контактирао нашу редакцију поверио нам се да је одлучио да пређе у сиву зону. Отпустио је раднике, смањио обавезе према држави и наставио да ради. Легално обавља само послове за муштерије које долазе са захтевом да им се поправи возило и изда рачун због наплате штете од осигуравајуће куће или у случају када то од њих захтевају фирме, јер је реч о службеним возилима.
Сви остали послови, тврди, раде се на црно, а бивше запослене ангажују по потреби. На ово је, каже, био принуђен, јер је постало бесмислено радити легално посао који више од половине конкуренције ради на црно. Опрема за рад је скупа и нема начина да је исплати, а посла је све мање, јер лавовски део поправки обавља се у малим нерегистрованим сервисима у којима су и цене услуга јефтиније за минимум 20 одсто колико уштеде на неплаћеном ПДВ-у.
– Нејасно је како држава дозвољава да губи оволики новац у сивој зони и да не реагује на наша упозорења и анонимна писма која смо до сада слали. Није нам одговорила ни НБС од које смо тражили објашњење зашто осигуравајуће куће више не траже рачуне на основу којих плаћају штету од ауто-осигурања. То је до пре две године било уобичајено и ми смо имали више посла – каже наш саговорник који се осврнуо на текст који је „Политика” објавила почетком лета, а који управо говори о томе да је на тржишту и данас око 65 одсто сервиса који раде на црно.
Сав материјал на тржишту, делови, боје, лакови, гуме и све остало се може купити без ПДВ-а, и то чак и у велепродајама које снабдевају ауто-сервисе. Рачуни се не издају и нико то не контролише и не санкционише. Делови се продају за готовину, без фактуре, испод тезге, брзом поштом (свима је у интересу да зараде, па и велепродаје затварају очи пред свежим новчаницама).
Иако то није главни проблем, сиво тржиште је узело маха у последње две године, од када се власници возила који наплаћују штету од осигуравајућих кућа одлучују за наплату штете споразумно и за новац који добију на текући рачун од њих нико не тражи рачуне за поправку. Водећи се нижим ценама и шансом да уштеде неки динар од наплаћене штете, многи аутомобиле поправљају у нелегалним сервисима и купују делове на црно. Све то води у још већу неуређеност овог дела тржишта на коме је све теже радити легално.
У осигуравајућим кућама кажу да оштећени после наплате штете од осигуравача, према Закону о облигационим односима, имају право да управљају својим новцем како желе. Они не могу, тврде, да утичу на то како ће управљати својом имовином.
– Када је реч о накнади штете, она се утврђује на два начина – по рачуну поправке и по споразуму између осигуравача и оштећеног лица. Када се исплаћује по споразуму то подразумева и одређена попуштања и једне и друге стране. Осигуравачи у том случају признају неку просечну цену рада која за конкретан посао важи на тржишту, а када су у питању резервни делови, они их умањују за цену ПДВ-а (јер није било промета) – каже за „Политику” Раде Баџа, правник „Дунав осигурања". Он објашњава да се на овај начин долази до компромисног решења. Када оштећени добије новац његово је право шта ће да уради – да ли ће отићи код овлашћеног сервиса или неког мајстора који ради на црно, да ли ће уградити половне или нове делове.
– Наравно да негодују они који раде легално и имају сервисе који плаћају све дажбине. Често и они сами раде у легалним сервисима, па предложе странкама да дођу код њих приватно – каже Баџа. Уколико се оштећени и осигуравајућа кућа не договоре о споразумној исплати штете, онда се иде у спор и завршава на суду, што је трећа могућност наплате штете.
Према његовим речима, у западној Европи је то још комфорније решено. Осигуравачи имају компјутерске системе који констатују штету и на основу евротакса или другог система утврђивања вредности исплате штету. Ни они више не воде рачуна шта ће оштећени да ради са возилом. Пристао је на реституцију у новцу, али ако не жели да му се штета исплати на овај начин, онда има и могућност да поправља аутомобил у овлашћеном сервису са којим осигуравач има потписан уговор.
Проблем власника сервиса који раде легално јесте што су много уложили у опрему и плаћају обавезе, а нелојална конкуренција им квари посао, како кажу осигуравачи, а то нема никакве везе са њиховим начином исплате штете.
У Србији данас има око 2,4 милиона регистрованих возила. Само „Дунав осигурање”, које држи 33 одсто тржишта, има око 30.000 штета од ауто-одговорности годишње. На нивоу целе Србије у току године бележи се 120.000 штета.
– Осигуравачи имају утицај само код каско осигурања, а то је код нас мали број, Дунав који има милион осигураних возила од ауто-одговорности нема ни 30.000 каско осигураних – каже наш саговорник из „Дунав осигурања”.
Да ствар није баш таква како помињу власници ауто-сервиса, показује и податак да је на тржишту Србије доста возила купљених на лизинг или кредит, а она су у обавези да током трајања кредита буду каско осигурани и да их поправљају у овлашћеним сервисима како не би губили гаранцију.
Други је проблем што су наши људи сналажљиви и успевају да организују поправке јефтиније него што и осигуравачи могу да процене. Тако се дешава да штету процењену на 1.800 евра, споразумно са осигуравајућом кућом наплате 1.000, а аутомобил преко својих „комбинација” поправе за 300. Остатак ставе у џеп.
Наш саговорник из сиве зоне пита – а ко контролише возило које на такав начин поново одлази у саобраћај и угрожава и себе и друге учеснике у саобраћају?
Извор: Политика
