Да ли се може сматрати непоштеном пословном праксом то што нам телекомуникационе компаније наплаћују услуге и после превременог раскида уговора?
Зашто нам телекомуникационе компаније са којима смо потписали уговор за кабловску, интернет или мобилни телефон на, рецимо, две године и после превременог раскида тог уговора наплаћују услуге, без обзира што их више нећемо користити, питање је које наши читаоци често постављају редакцији Потрошача. Због оваквог односа са операторима корисници се често и када су незадовољни устручавају да уговор раскину пре рока, јер би на тај начин практично били принуђени да увећају своје трошкове.
Одлазак од једног оператора кошта, па готово колико и уговор са новим чије услуге желимо да користимо.
Са оваквим питањима суочавају се и организације потрошача које, како кажу, свакодневно имају сличне притужбе. Са друге стране компаније које пружају услуге имају своје објашњење. Како кажу, сваки корисник је, према закону, најпре обавештен о условима уговора, а онда је и потписао исти у ком су наведене све његове обавезе, па и оне које мора да испуни уколико из неког разлога напушта свог оператора.
Рачуница би изгледала овако. Потписали сте уговор за мобилни телефон на две године и плаћате месечни рачун од 1.500 динара. Ако одлучите да раскинете уговор само месец дана касније платићете такозвану накнаду за превремени раскид уговора, а она је, у ствари, обрачуната тако што је оператор исти износ претплате помножио са преостала 23 месеца. Практично вам је једнократно наплатио услуге унапред.
Адвокат Војин Биљић за „Политику” каже да је овакво понашање оператора вид непоштене пословне праксе, а одредбе у којима се он обавезује да у случају раскида наплати износе рачуна према директивама Европске уније су неправичне.
– У оквиру пројекта „Заштита потрошача у Србији”, под покровитељством Министарства трговине и услуга, који је и резултирао доношењем сада важећег закона, сличан пример из енглеске праксе је представљен учесницима пројекта као пример непоштене пословне праксе – каже Биљић.
У Рателу кажу да постоје прописи који штите права корисника.
– Оператор електронских комуникација дужан је да услове уговора и ценовник учини јавно доступним на погодан начин. Прописан је и садржај уговора између оператора и корисника, садржај пакета услуга, квалитет услуге и цена, као и услови под којима се уговор раскида. Такође и престанак пружања услуга или уговора, са и без плаћања трошкова – наводе из ове агенције.
Да ли то значи да оператор ипак може унети у уговор обавезу плаћања трошкова након раскида уговора? Може, али не на овај начин. Може и да надокнади своје трошкове које је имао, рачунајући их за цео период уговора, али не и да испоставља рачуне за непостојеће услуге.
Биљић каже да је чињеница да Рател, који у оквиру својих надлежности одобрава садржину општих услова пословања операторима, није спречио постојање одредби о везивању клијента, иако је као регулатор и контролор то био дужан да учини. Овако, неправичне уговорне одредбе, попут ове о везивању клијента за цео период трајања уговора, суштински су постале одобрене од стране државе.
– На овај начин, не само да је обесмишљен институт раскида уговора већ је и ограничена конкуренција на тржишту ове врсте услуга. Наиме, оваквим одредбама у уговорима корисници се одвраћају од свог права да у случају незадовољства услугом промене оператора, а новим учесницима на тржишту се посредно постављају баријере за улазак – каже наш саговорник.
Он пита на који начин конкурент квалитетом и ценом услуге може привући корисника, кад корисник једноставно не може променити оператора.
– Мишљења сам да и Комисија за заштиту конкуренције, а свакако и Рател, морају заузети став о томе да ли се оваквим уговорним одредбама спречава и ограничава конкуренција на тржишту услуга. Ово посебно јер је број учесника на овом тржишту условљен актима самог Ратела, каже Биљић.
Стручњаци кажу да је читав низ императивних одредби Закона о облигационим односима занемарен оваквим уговарањем, почев од одредби о раскиду, једнакости давања, промењеним околностима, па све до начела савесности и поштења.
– Чак и у државама англосаксонског правног система које су флексибилније у слободи уговарања, питање је да ли би овакви уговори били валидни. Разлог је једноставан – за рачун који се клијенту испоставља нема противуслуге, каже адвокат Војин Биљић.
У Националној организацији потрошача Србије кажу да нас проблем попут овог подсећа на то зашто је важно да се у Закон о заштити потрошача врати колективна тужба.
– На тај начин бисмо имали могућност да покрећемо колективну тужбу и тражимо надокнаду штете, али без тога су нам везане руке, каже Горан Паповић, председник НОПС-а за Политику.
Извор: Политика
