Неко би помислио, док отвара паковање пасте обележене као "100 одсто дурум пшенице, произведене у Италији", да је све зрневље с италијанских поља. Али, готово без изузетка, италијанске фабрике користе мешавину од 70 одсто италијанске и 30 одсто увезене дурум пшенице.
На скоро километру надморске висине на Доломитима, Рикардо Феличети четврта је генерација произвођача који води тиху револуцију у индустрији италијанске пасте.
Захваљујући иновацијама које је Феличети као извршни директор увео у компанију коју је основао његов прадеда 1908. године, фабрика тестенина "Пастифичо Феличети" постала је чудо 21. века, врвећи од стројева рачунарских команди и мале армије робота који брзо и прецизно управљају палетама пене, ригатини и шпагети тестенине.
Али истинска промена коју Феличети и други мањи произвођачи пасте стварају јесте фундаментална: коришћење дурум пшенице узгајане искључиво у Италији. Овај потез исплатио се у погледу укуса, продаје и снабдевања Италије поносом у тренутку када би земљи то заиста користило.
Италијан на годишњем нивоу у просеку поједе 27 килограма пасте (у поређењу са Американцем који поједе 9). Италијански пољопривредници годишње узгоје 3,5 милиона тона дурум пшенице, а домаћој индустрији пасте за исти период потребно је 4,5 милиона тона или више.
Премда велике фабрике не могу своју производњу заснивати само на италијанској пшеници, мањи произвођачи све се чешће одлучују за ову опцију.
“Не сматрамо нужно да је италијанска дурум пшеница најбоља, али за нас, прибављање пшенице из Италије поједностављује контролу ланца набавке”, објаснио је Феличети.
"Рустичела Д’Абруцо", мала фабрика у централној Италији, такође је почела са производњом пасте направљене од искључиво италијанске пшенице, под називом ПримоГрано, или “прва житарица”. На годишњем нивоу произведе више од 90 тона пасте ПримоГрано, а Педуци каже да производња годишње расте од 10 до 15 одсто. Добрим делом ствар је у текстури и укусу домаће пшенице. “ПримоГрано паста је мекша и укуснија, попут хлеба”.
Паста Манцини у покрајини Марке не само што користи искључиво италијанску пшеницу већ је и узгаја. Мала фабрика саграђена 2007. године лежи усред поља. “У свету где зрна пшенице морају у просеку прећи пут од 6.000 километара да би постале тестенина, поносни смо што у нашем случају, и понављам да је ово изузетак, нема никаквог пута са поља до фабрике”, истакао је у мејлу портпарол пасте Манцини Лоренцо Сетими.
Чак је и "Барила", један од највећих италијанских произвођача тестенине, на путу да усвоји овај тренд. Та компанија почела је 2014. године са коришћењем искључиво дурум пшенице из јужне Италије за своју премијум линију Воиело.
Образложење је једноставно: "У питању су одрживост и потрошња енергије", рекао је Лука ди Лео, портпарол "Бариле". "Тако се избегне трошење енергије за транспорт пшенице, што утиче и на цену производа и на животну средину."
Детаљније : Недељник
